Nehemija — 5. poglavlje (Neh 5)

Društvene teškoće za Nehemije – Obrana njegove uprave

¹ Velika se vika digla među ljudima i ženama protiv njihove braće Židova. ² Jedni su govorili: »Zalažemo svoje sinove i kćeri da bismo mogli nabaviti pšenice te jesti i živjeti.« ³ Drugi su govorili: »Zalažemo svoja polja, vinograde svoje i kuće svoje da bismo mogli nabaviti pšenice za vrijeme gladi.« ⁴ Drugi su opet govorili: »Moramo uzaimati novac na polja svoja i vinograde da bismo mogli isplatiti kraljeve namete. ⁵ Tijelo je naše kao tijelo braće naše, sinovi su naši kao i njihovi, a mi moramo predavati u ropstvo svoje sinove i kćeri; među našim kćerima neke su već robinje! A mi ne možemo ništa jer polja naša i vinograde drže drugi.« ⁶ Razljutio sam se veoma kad sam čuo njihovu viku i te riječi. ⁷ Pošto sam u sebi promislio, prekorio sam velikaše i odličnike riječima: »Vi namećete teret svojoj braći!« I sazvao sam protiv njih velik zbor. ⁸ I rekao sam: »Mi smo, koliko smo mogli, otkupili svoju židovsku braću koja bijahu prodana poganima. A sada vi prodajete svoju braću da bismo ih otkupili!« Svi su šutjeli i nitko nije odgovorio. ⁹ Nastavio sam: »Nije dobro to što činite. Ne treba li da hodite u strahu Boga našega da se tako uklonimo ruglu neprijateljskih naroda? ¹⁰ I ja, i moja braća, i moji momci davali smo im novaca i žita. Ali smo im dug oprostili. ¹¹ Vratite im i vi još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuće njihove i oprostite im postotak u novcu, u žitu, u vinu, u ulju, što ste im ga nametnuli.« ¹² A oni odgovoriše: »Vratit ćemo; nećemo od njih ništa tražiti. Učinit ćemo kako si rekao.« Tada pozvah svećenike i naredih neka se zakunu da će učiniti kako su obećali. ¹³ Zatim istresoh skute svoje odjeće govoreći: »Neka Bog ovako istrese iz vlastite kuće i imanja svakog čovjeka koji se ne bude držao ovog obećanja! Tako bio istresen i ispražnjen!« A sav zbor odgovori: »Amen!« hvaleći Jahvu. I narod je učinio prema tom dogovoru. ¹⁴ I od dana kad mi je kralj naredio da budem upravitelj u zemlji Judinoj, od dvadesete do trideset i druge godine kraljevanja Artakserksa, za dvanaest godina ja i moja braća nismo nikada jeli upraviteljskog kruha. ¹⁵ Ali prijašnji upravitelji, moji prethodnici, ugnjetavahu narod: svakoga su dana od njega uzimali četrdeset šekela srebra za kruh; i njihove su sluge ugnjetavale narod. A ja nisam nikada tako činio, zbog straha Božjega. ¹⁶ Čak sam se jednako držao posla oko zida i nisam kupio ni jedne njive! Svi su moji momci bili ondje okupljeni na poslu. ¹⁷ Za mojim su stolom jeli Židovi i odličnici, njih stotinu i pedeset na broju, osim onih koji su k nama dolazili iz okolnih naroda. ¹⁸ Svakoga se dana o mom trošku pripremalo jedno goveče, šest biranih ovaca i peradi; svakih deset dana donosilo se obilje vina za sve. A opet nisam nikada tražio upraviteljskog poreza na kruh, jer je narod već bio teško opterećen. ¹⁹ Spomeni se, Bože moj, za moje dobro svega što sam učinio ovome narodu!